Замислите једно обично недељно поподне, кад су вам мисли слободне да иду гдје год пожеле. Кад вам ни давна 1745. година не изгледа далеко. Управо те године, у овим нашим лакташким крајевима, осванула је једна богомоља. Уточиште православним душама, које су у то доба од дрвета саградиле цркву.
Мала ЦРКВА БРВНАРА за коју легенда каже да је саграђена негдје у шуми и да је током ноћи сама долетјела на садашње мјесто. Ова легенда може имати и сасвим конкретно историјско објашњење. Она је, наиме, настала из потребе да мјештани имају своју цркву. Због забране градње православних цркава, кришом су у шуми припремили сву грађу да би за једну ноћ склопили цркву, а турским властима дали објективно објашњење. Новонасталу цркву су оправдали "прелијетањем". Подмитљиве кадије су, вјероватно уз добру новчану накнаду, прихватиле причу о чуду које се догодило, и малој Цркви брвнари која је се ту појавила, и траје и дан данас.
Не треба
ту много труда, да би нас машта одвела у крајолик Малог Блашка и Шушњара, пуне
зеленила, благих брежуљака, потока и Стражбенице са које пуца поглед према
Бањалуци. А у свој тој природној љепоти, наши преци су се мудро и са пркосом носили са Османлијама,
које су интересовали само нова освајања и убирање пореза.
Ако се данас запутите пут Малог Блашка, ка цркви брвнари, нећете наићи на Османлије, али ће вас очарати мир, спокој и тишина какви се ријетко могу срести.
Онај моменат кад све застане, зауставите дах, а душа вам се проспе међу храстово лишће је непроцјењив. Тад сте Богу ближи но икад. Тад је љубав једина емоција која има оправдање, а мала Црква брвнара јесте љубав. Љубав према Богу, себи и свом ближњем.
Заљубљени парови овде пале свијеће за вјечну љубав. Они који се овдје вјенчају старе заједно, а покољењима преносе завјет о честитости и вриједности породице. Одавде се иде чистог духа и бистрог погледа, послије молитве која улива наду у боље сутра.
Кад кренете кући, поред тамјана, бројанице и иконе, одавде ћете понијети управо оно најважније – ЉУБАВ.
А то је нешто због
чега вриједи доћи.